Пише Уна Милетић
Ми већ више од две деценије не одлучујемо о својим судбинама. Зато ће се судбина оних људи који заиста овде живе (небитно да ли су Срби, Албанци, Бошњаци, Горанци, Роми, Јевреји) одлучивати у неким другим центрима моћи који уопште не познају ни менталитет, ни културно и духовно наслеђе, нити реалне муке људи који овде вековима, једни уз друге, живе и опстају. Чији је ово простор никада није зависило и никада неће зависити од тога ко влада територијом, већ колико ко од нас у души носи сваки педаљ ове земље. Онај ко има генетички код културно-духовног наслеђа, и способан је да га преноси из генерације у генерацију, власник је ове земље. Можда је Косово заиста други Јерусалим – сматра Миљана Дунђерин, ликовна уметница и директорка Приватног културног центра „Акваријус“.
Дунђерин након завршених студија психологије, уписује Факултет уметности у Косовској Митровици. Иза себе има 13 самосталних изложби и преко 50 групних изложби у земљи и у иностранству (Италија, Француска, Аустрија, Босна и Херцеговина, Словенија).
Слике су јој уврштене у многе селекције савременог стваралаштва Срба на Косову и Метохији. Учесница је више ликовних колонија у земљи и у иностранству. Објављивала радове у многим публикацијама и у међународним тематским зборницима из области психологије и уметности. Награђивана је за ликовно стваралаштво.
Она је оснивачица и уметничка директорка у Приватном културном центру „Акваријус“ који у Косовској Митровици ради од 2015. године. Оснивачица и директорка креативне школе сликања „Мали атеље“. Уредница је ликовног програма „North city jazz & blues“ интернационалног фестивала. Сарадница и организаторка многих културних манифестација у региону.
Живи и ради у Косовској Митровици.
Дунђерин говори за Данас, у оквиру пројекта „Друга страна Косова“ који има за циљ да приближи косовској и српској јавности информације које нису пласирале политичке елите, ни с једне стране, већ независни грађани, као и повезивање косовске и српске културне сцене која је недовољно заступљена у медијима.
ПИТАЊА НОВИНАРА ДАНАСА:
Шта би, према Вашем мишљењу, требало најпре и приоритетно учинити како би се односи Србије и Косова нормализовали?
– Косово и Метохија није никада било дневно-политичко питање, већ питање које задире и у историјско, духовно, културолошко биће више народа који, вековима, на овој територији живе. Временом, на овој територији, може се запазити неколико различитих слојева културе, језика, идентитета – пре свега српски, па потом турски, и, у новијој историји албански – који су покушавали да избришу један други, надвладају, али увек безуспешно: сви они се, међусобно, преплићу и чине богатство и лепоту овог простора. Ту није реч о миту – Богородица Љевишка и Синан Пашина џамија могу се руком опипати, они су стварни и реални, једни до другог, у истом граду (Призрену).
Сувише смо мали да бисмо могли да будемо слободни. Већ дуго смо лутке на концу којим управљају политичке елите из Београда и Приштине, а пре свега из великих светских престоница: Брисела, Лондона, Берлина, Вашингтона, Москве. Ми већ више од две деценије не одлучујемо о својим судбинама. Зато ће се судбина оних људи који заиста овде живе (небитно да ли су Срби, Албанци, Бошњаци, Горанци, Роми, Јевреји) одлучивати у неким другим центрима моћи који уопште не познају ни менталитет, ни културно и духовно наслеђе, нити реалне муке људи који овде вековима, једни уз друге, живе и опстају.
Чији је ово простор никада није зависило и никада неће зависити од тога ко влада територијом, већ колико ко од нас у души носи сваки педаљ ове земље. Онај ко има генетички код културно-духовног наслеђа, и способан је да га преноси из генерације у генерацију, власник је ове земље. Можда је Косово заиста други Јерусалим.
Шта мислите о процесу нормализације који тренутно спроводе власти у Приштини и Београду?
– Ово је време у коме политичари никада више нису причали, а мање се гледали у очи. А после 20 година ситуација је много гора – људи су још више подељени, још већу мржњу осећају међу собом, број умрлих од рака је много већи од броја погинулих у рату, градови су ружнији него што су били, народ живи у замрзнутом конфликту; а зло, и дух рата, и даље опстаје у свима нама, окружени смо још горим политичким насиљем. „Процес нормализације“, о којем се толико прича, дуг је, много дуг и напоран процес, за сваког човека који је одлучио да остане живи на Косову, поготово ако је припадник српске заједнице.
Да ли је могуће да ће процес нормализације окончати политичке елите које су биле активне током сукоба 1990-их?
– О Косову и Метохији не могу одлучивати људи са ограниченим роком трајања, а нарочито не духови прошлости. Нажалост, свим елитама (политичким, културним, научним), које углавном не живе на Косову, одговара стање „замрзнутог конфликта“, а народ који ту живи – испашта.
Којим темама се бавите, шта обрађујете или критикујете кроз Вашу уметност и стваралаштво?
– Ако сте српски уметник са Косова и Метохије, од вас се очекује да се бавите пре свега традиционалним, историјским, религијским темама. Том „задатку“, надам се на савремен и оригиналан начин, одговорила сам у прошлости својим циклусом портрета „Немањићи“, који су пропутовали свет, нажалост веома често без мене, будући да имам пасош координационе управе за који не важи безвизни режим, као што важи за друге грађане Србије.
Контекст у којем се преплићу и преламају многи идентитети, у традиционалном значењу те речи (етнички, религиозни, пре свега), а где је сукоб и неразумевање Другог историјска константа и доминанта, инспирисао ме је да га сагледам и интерпретирам из психолошког и уметничког угла, о чему сведоче моји најновији циклуси „Ја сам села“ и „Ја сам Косовка девојка“. Предмет мога вишегодишњег интересовања и проучавања јесте акцентовање релације рурално-урбано у дехуманизованим друштвима на Балкану, српско-албански односи, као и преиспитивање (савременог) женског погледа на свет.
Кажите нешто више о креативној школи сликања „Мали атеље“, као и о ликовном програму интернационалног фестивала „North city jazz & blues“ који уређујете.
– „Мали атеље“ је моја душа, рад са децом је по мени најсмисленија ствар. Дечија психологија је на другом месту мог животног интересовања због тога сам и завршила најпре студије психологије, па тек онда упливала у поље уметничког образовања. „Мали атеље“ под тим називом постоји од 2015. године, и представља за мене најважнији сегмент нашег културног центра. До сада је кроз ову радионицу прошло више од 200 деце различитих узраста.
Рад чланова „Малог атељеа“ презентује се свака три месеца у изложбеном простору галерије, а често и гостујемо у другим местима. Недавно су радови „Малог атељеа“ презентовани и у Русији.
Ова школица настала је на основу плана и програма који је осмишљен у сарадњи са професором др Велимиром Каравелићем, нашим истакнутим вајарем, универзитетским професором и једним од ретких методичара ликовне наставе на овим просторима. Његов рад и његову личност веома ценим и поштујем. Радионице су замишљене тако да свако дете има прилику да се ликовно и уметнички изрази, у складу са својим интересовањима, потпуно слободно, те да своју креативност развије, било да је реч о форми или садржају. Такође, ненаметљиво, деца добијају и основне информације о сликарском занату, а стичу и основна сазнања о историји, теорији уметности и биографијама ликовних уметника.
У раду са децом укључени су и гостујући предавачи, познати уметници и ствараоци који се, између осталог, баве и методиком наставе.
На крају сваке године полазницима ове едукативно-креативне уметничке радионице, који су редовно похађали наставу, додељују се дипломе које осмишљавају и цртају сами чланови „Малог атељеа“. А колективно деца одлучују о томе коме ће припасти годишња награда.
„North city jazz & blues“ је интернационали музички фестивал који траје већ 17 година. Звучи помало нестварно, али је управо Косовска Митровица маја сваке године главно средиште џеза и блуза у читавом региону, захваљујући овом фестивалу који окупља највећа светска имена из ових музичких области. Поносна сам што сам део те приче и тешко је направити пандан у ликовном програму, али се трудимо да сваке године као пратећи програм фестивала посетиоцима прикажемо и друге области уметности.
Да ли постоји сарадња између албанских и српских уметника у пољу културе и уметности у којима активно делујете?
– Већина сарадње између уметника на Косову заправо је резултат појединачних интереса одређених НВО структура које добијају, а потом додељују огромне суме новца, да би се створио привид помирења, привид Косова као мултиетничког и мултикултурног друштва. Иза те сарадње крију се политички концепти и идеје које диктирају донатори, и које живе у теорији, а не у пракси. Таква „сарадња“ већа је између уметника из Приштине и уметника из Београда, него између људи који живе и стварају на Косову и Метохији. Искрене и праве сарадње, које би подразумевале истинску уметничку размену, реткост су.
Приштина је добро развила сва поља савремене уметности и културе, постоје и одређени резултати, али углавном је реч о пројектима који су финансирани из иностраних буџета. Питање је да ли би то било тако да нема тих донатора. Остали градови на Косову у изузетно су тешком положају када је реч о култури, у ширем или ужем смислу те речи.
ПИТАЊА БОРКЕ БОЖОВИЋ, ДИРЕКТОРКЕ ГАЛЕРИЈЕ „ХАОС“
Да ли имате икакве субвенције од локалне самоуправе, ресорног Министарства културе и информисања или неког појединачног донатора? Привредно одговорног предузећа/фирме или појединца? Ако имате у којем је то проценту?
– Углавном не. Наш културни центар је самофинансирајуће, економски самоодрживо приватно предузеће, које сарадњу са донаторима из земље и иностранства остварује само у изузетним случајевима, када потенцијални пројекти не нарушавају зацртани програмски концепт. Верујемо да слобода говора и уметничког изражавања може да се оствари једино потпуном финансијском независношћу. Било да су донатори домаћи или из иностранства, када је култура у питању, да би добили финансијска средства морате се уклопити у унапред задату политичку, идеолошку агенду, а ми то не желимо. Поготово сада, и овде, на Косову и Метохији. Јер овде се готово све дешава уз политичко насиље, са свих страна. Изворне приходе остварујемо на многе начине: продајом улазница за неке уметничке програме, продајом слика и осталих уметничких дела, чланарином од школа сликања и глуме, продајом сезонских карата, радом кафе-клуба…
Да ли је ваш културни центар Акваријус специјализован за одређене програме или их правите ад хоц, према захтевима тренутка, могућностима или тражењима појединих уметника?
– Пре свега, ми не живимо у Београду, а поготово не у Берлину или у Паризу, него у Косовској Митровици. Не треба да заборавите да северни део овог града броји свега 30.000 становника. Осим тога, сви објекти институција културе остали су у јужном делу Митровице. Државни (општински) културни центар користи капацитете инфраструктуре северног дела града, и сналазе се како умеју. Такве околности, поготово чињеница да су Срби после 1999. године, изузев северног дела Косовске Митровице, протерани из урбаних средина, условљава и квантитет, и квалитет, и програмску концепцију било које организације која жели да се бави културом и уметношћу. Оно због чега смо ми опстали толико година у овом послу јесте, са једне стране, наслеђе културног миљеа старе Митровице (овај град некад је био значајно средиште, пре свега музичке културе), а, са друге стране, што српски део Универзитета у Приштини данас функционише управо у Косовској Митровици, са више од 10.000 студената. Те чињенице условљавају наш програмски концепт. У одређеној мери ми вршимо и функцију студентског културног центра, па су студенти произвођачи више од 50 процената програма у „Акваријусу“, њихове позоришне представе су на нашем сталном репертоару, прве самосталне изложбе отварају управо код нас, прве објављене књиге промовишу у нашем простору, као и прве солистичке концерте, итд. Други сегмент рада тиче се рада са децом и омладином, кроз школу сликања „Мали атеље“ и позоришну трупу „Мали театар“. Тек је трећи сегмент рада посвећен зрелим и оствареним ствараоцима, било да су са Косова и Метохије, из региона, или из света. Наравно, често смо принуђени да програме прилагођавамо адекватном тренутку, због нестабилне политичке ситуације. Али, и поред тога у „Акваријусу“ су до сада гостовали уметници из Немачке, Француске, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава, Италије, Белгије… При томе, један део програма реализујемо у сопственој продукцији.
Претпостављам да поред ликовних/визуелних пројеката имате и књижевне вечери, музичке камерне програме или неке радионице, с обзиром да сте Акваријус назвали Културним центром. Како онда планирате програм? На годишњем нивоу? За дужи период или по кварталима? Додала бих на овом месту да је јако важно имати добар програм и то унапред за бар две године, јер онда се можете посветити тражењу субвенција да бисте их реализовали.
– Не трошимо време на тражење субвенција. Ако их и има, они који су заинтересовани за сарадњу, сами нас проналазе. Мото „Акваријуса“, од самог почетка, је да „нема уметности без слободе и побуне“, а свесни да ни уметност, као ни живот, нису могући без љубави, ми желимо пре свега да останемо место стваралачког сусрета (афирмације, преиспитивања, полемике), простор где се, у времену једноумља и заглупљивања, ствара и одржава критичко мишљење, и преноси и негује љубав. Због тога је, уосталом, и прва сезона носила назив „Слобода.“, друга „Уметност.“, а претходна, трећа по реду, „Љубав.“ Ова носи назив „Визија“. Будући да је време у којем живимо обележено доминантним атеизмом, аморалношћу, плутократијом, политичким и еконосмким тоталитаризмом, нестајањем готово свих хуманистичких вредности у које је човек некада веровао, уредништво „Акваријуса“ одлучило је да ове године, у својим програмима, афирмише пре свега ствараоце чији живот и дело, између осталог, показују да категорије слободе и љубави, и идеје хуманости и даље, као кључне, егзистирају у културном, уметничком, научном и филозофском дискурсу. Предност су, тако, приликом одабира и селекције, ове године добиле личности које су свесно одлучиле да свој живот проведу у наоко скромним одајама уметности, уместо наоко раскошним дворцима забаве, које су се определиле за стварање уметничких дела која су темељ будућности, а не за производњу уметничке робе која задовољава тренутне захтеве тржишта и идеологије новца. Уверена сам да је такво стваралаштво, заправо стваралаштво будућности.
Сарађујете ли са сличним институцијама, галеријама, културним центрима из региона или са онима из Приштине? Знате, убеђена сам, да култура најпре успоставља мостове међу различитим етничким групама и народима. Волела бих када би се таква жеља и тенденција осећала међу посленицима културе и уметницима.
– Уметност је универзалног карактера, какав бих ја стваралац била и како бих водила овај културни центар, ако бих била ограничена етничким, конфесионалним или било којим другим поделама у друштву. Али од мене не зависи да ли и други уметници размишљају на овај начин. Поједине културне институције препознали су наш концепт и желе да сарађују са нама. Између осталог сарађивали смо и сарађујемо, и са Домом културе Грачаница, Књижевним друштвом Косова и Метохије, али и са Театром Ла МаМа из Њујорка, позоришном трупом Тулумус из Париза…
Имамо одличну медијску подршку, а наше програме најављују и прате медијске куће од Лепосавића до Приштине, али и Београда, те инострани медији. Нама није потребна прес-конференција, јер новинари свакако долазе на наше програме, и на лицу места праве причу, разговарају са гостима и извештавају јавност о томе. Наравно, имамо и нашу интернет страницу, као и фејсбук страницу.
ПИТАЊА СА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА:
Да ли је уметност ограничена у ограниченом окружењу или је управо овакво окружење погодно тло за бујање уметности?
– Ограниченост је увек услов за прекорачење, бар када је у питању уметност. Природни ток једног уметника је да, уколико му се постави граница, ту границу жели да сруши. Ко то мени може да одреди три квадратна метра и пет кубика ваздуха на земљи? Па природно је да ми припадају, питање је само избора. Проблем је у томе што данас имамамо све мање уметника, па нема ко горе поменуте границе да руши.
У којој мери неизвесност по питању егзистенцијалног опстанка, позитивно или негативно, утиче на ликовно али и било које друго уметничко стваралаштво?
– Врело инспирације, суштина је есенцијалне потребе стваралаштва, потребе да преживљену прошлост кроз садашњи језик преточиш у будућност. Због тога сматрам да су неизвесност и адреналин, као и сва људска горчина живљења, добар окидач за сваког ствараоца.
Како да боље упознамо косовску културу и уметност?
– Потребно је, за почетак, доћи на Косово, јер овде много тога има да се види. Уосталом, доживљај уметничког може се изазвати и примити, најпре голим оком.
Извор: Данас >>