Александар Дунђерин и Миљана Булатовић-Дунђерин две су уметничке душе чији су се путеви укрстили на Косову и Метохији. Александар је рођен у Новом Саду, а тамо је и дипломирао српску књижевност и језик на Филозофском факултету. Након развоја каријере у сфери књижевности и новинарства, са севера Србије одлучио је да дође у Косовску Митровицу. Миљана, са друге стране, из Липљана у овај град долази као студент Факултета уметности. Ту упознаје породицу Вукомановић која је основала једну од првих приватних уметничких галерија „Акваријус“. Данас је ова галерија претворена у Приватни културни центар, омиљено место заљубљеника различитих видова уметничког стваралаштва. Њом данас управља Миљана, док је уредник уметничког програма центра њен супруг Александар. Њих двоје чине да уметност не напусти Косовску Митровицу.
„Моја љубав према Косову траје јако дуго, тако да је нормално да сам овде створио све“
Александар се током година проведених у Београду и Новом Саду опробао у многим сферама. Књижевник, новинар, представник државе. Међутим, како каже, одлуку да дође и живи у Косовску Митровицу сматра једном од најбољих одлука у свом животу, а то је схватио у тренутку када је упознао Миљану.
„Многе дивне ствари догодиле су ми се управо напуштајући Нови Сад и Београд, напуштајући добру позицију, добру плату, остајући без ичега и долазећи овде. Као прво, Миљана, коју сам упознао 2012. године у манастиру Грачаница и уједно – љубав, што је најважније да се човеку деси. И од тада ми се на неки начин спајамо потпуно, како у љубави, тако и пословно. А друго, успели смо да направимо у Митровици приватни културни центар. Показали смо да Митровица може да има приватни културни центар и да он може да функционише на самоодржив начин.“
Есејима до демолирања књижевне сцене на почетку 21. века
Александар се бави књижевном критиком, а себе је остварио и у улози писца. Нјегова збирка прича „У напуклој љусци“ је, како сам каже, одредила његов пут и утицала да остане у области књижевности.
„Генерално, књижевност и медији су дисциплине којима сам остао веран још од студентских дана, тако да је било и природно да као млађи човек у време студентског раздобља започнем са збирком прича, а док сам касније почео да пишем есеје ‘Демони одлазе 1’ и ‘Демони одлазе 2’.“
Циљ му је био да се направи пресек српске прозе на почетку 21. века. Управо због сукоба српске књижевности и поделе на такозвану националну струју и проевропску струју.
„У том сукобу било је много идеолошких наноса и са једне и са друге стране, било да је у питању критика и медији који су о томе писали, било да је у питању сама књижевност.“
Дунђерин каже да је својим делима покушао да „демолира“ књижевну сцену јер је, како каже, желео да покаже кроз одређене књижевне обрасце који су се јављали у раздобљу после петог октобра да је, без обзира на коју страну били, и те како политика вршила свој утицај, а не књижевна уметност.
Без бунта народ престаје да постоји
Уметник мора да има критички однос према стварности у којој живи, наглашава Александар.
„Ако је уметник задовољан у друштвено-политичким односима у којима живи, онда он не треба да се бави својом уметношћу. Уколико народ нема бунт и незадовољство у себи, тај народ ће и престати да постоји. Посматрајући српску културу и уметност плашим се да нам се то заправо дешава.“
Мотивисати људе да остану
Косовска Митровица са универзитетским центром нуди изузетан потенцијал за развој културе и уметности. Потребно је такође мотивисати људе да остану.
„Поред Београда и осталих већих градова у Србији, Митровица представља урбано средиште српске културе, јер не би ми као галерија могли да опстанемо да то није тако. Ви овде имате преко 10.000 студената, немогуће је да нико не остане ту, већ им се треба дати прилика да нешто раде,“ каже Александар.
Људи који раде у српским институцијама да живе на Косову
„Људи који раде у институцијама културе и образовним институцијама и примају огромне плате из Београда морају да почну да живе овде, а не само да долазе пар пута месечно. Живећи овде подижу ниво културе. Митровица има све услове, али је проблем у томе што људи желе да примају велику плату, али не желе да овде и живе.“
Лјубав према сликарству од малих ногу
Миљана Дунђерин, са друге стране, је још од малих ногу била заљубљена у сликарство. Она је своје детињство провела у Липљану – мултиетничком месту у којем је данас остао веома мали број Срба.
„У суштини, моја љубав према сликарству је дефинитивно заслуга мог наставника у основној школи, који је генерацијама старијим и млађим од мене уградио љубав према уметности.“
Рат – трауме које буде уметника у нама
Бити уметник не значи само носити уметност у себи, већ у томе огромну улогу игра средина која „испровоцира уметника у вама“.
„Средина у којој сам тада живела као дете, када сам заправо можда и имала највећи потенцијал да своју креативност развијем, није ми давала ту провокацију. Међутим, рат, колико год био лош са једне стране, утицао је на мене да направим један пресек животни. Те трауме су довеле мене у нека нова животна искуства и неке нове изазове који су довели до тога да уметник у мени изађе на површину,“ додаје Миљана.
Она каже да уметници имају израженију интуицију која им помаже да осећају и виде другачије од других људи. Па су зато „вибрације јаке енергије и емоција, које су присутне у Митровици, поготово у задњих 18 година, савршене за инспирацију једног уметника“.
Ствараоци не живе овде
Митровица има слух и потенцијал за уметност, па чак и за високу уметност, међутим, као и Александар, и Миљана проблем види у томе што ствараоци уметности не живе овде.
„Све док не будемо имали већи број уметника који ће стварати и живети овде, имаћемо проблем да уметност и свест људи о уметности подигнемо на још већи ниво.“
У Митровици се јавља бахатост према култури
Она каже да је уметност која је „прихватљива за масу“ свеприсутна, па чак је и у повољнијој ситуацији у односу на веће градове. Међутим, проблем је код програма високе уметности.
„Слободно могу рећи да је помак у том правцу изузетно слаб. Зато што државне институције, немају разумевања и времена да спроводе високу уметност. Држава без темељности и без залагања одбацује уметничке програме који у себи садрже одређени квалитет. Просто, одради пројекат у коме не постоји стваралачка енергија,“ каже Миљана.
Штавише, видљив је бахат однос према култури. Косовска Митровица, такође, нема градску галерију која је неопходна за урбану средину.
Упркос свим проблемима, подсећа да има светлих примера у српским срединама на КиМ-у:
„Дом културе Грачаница је изванредан пример како у једној малој средини може да се направи публика. Они су једини људи који праве ланац културних центара. Отворили су културни центар у Приштини, Призрену. Поред тога, постоје и алтернативни културни центри.“
Можда и најзанимљивији део животне приче две уметничке душе које су се пронашле на светој земљи, како то Александар Дунђерин каже, јесте управо њихово венчање. Окупљена породица и пријатељи учествовали су у тродневној екскурзији с циљем упознавања културног наслеђа Косова и Метохије. Овим чином, Миљана и Александар разбили су утврђени свадбени сценарио који одликује клише и разметање. Скупа одећа и декорација сале замењена је едукативном екскурзијом у обиласку српских светиња. Игуман Михајло их је венчао у манастиру Светих Архангела, за који је Александар изузетно везан.
Уметник је визионар. Не може и не сме да га интересује садашњост. Свако ко је покушао да се прилагоди духу времена, он није стварао, брачни и уметнички пар Дунђерин подсећају.
Александар Дунђерин је био члан продукцијског тима издавачког сектора компаније „Color press group “, уредник недељника „Печат“, оснивач и уредник часописа „Стање ствари“ и „Стилос“.
Медији су били област у којој је деловао све до 2012. године, када се, како открива, „страшно разочарао у новинарство“. Мисли да медији „тешко да увек могу да буду објективни, а и са друге стране и независни“.
Био је и шеф сектора за културу при Канцеларији за КиМ, када се сусрео са Косовом.
Међутим, на тој позицији остао је свега две године: „Нисам могао да урадим онолико колико сам желео, мада су многе стварно дивне ствари и урађене. Схватио сам да то није за мене јер ја нисам политичар.“
О Галерији „Акваријус“
Галерија је доживела је експанзију у стваралаштву и програмима у последње три године тиме што постаје центар за различите видове уметничког изражавања.
Диче се богатом понудом програма који обухвата Мали атеље и Мали театар који окупљају малишане уметничког духа, као и уметничке окшаје за оне мало старије заљубљенике такмичарско-уметничких манифестација. Недавно је у Акваријусу одржана и тродневна манифестација под називом „Културни ријалити“ у којој су такмичари заробљени у кавезу стварали уметничка дела. Ова галерија домаћин је многобројним глумцима, певачима, плесачима из целога света који су за ове три године наступали пред митровичком публиком. Галерија „Акваријус“ своје учешће дала је и у организацији традиционалног митровичком „Jazz and Blues“ фестивалу. У сарадњи са Књижевним друштвом Косова и Метохије недавно су издата и на београдском сајму књига промовисана два дела младих аутора их Косовске Митровице.
Извор: Коссев >>