Избор „Приштинска школа“, из фундуса Галерије Дома културе „Грачаница“, сачињен је од радова професора и студената приштинског Факултета уметности који су стварали на видовданској ликовној колонији у Грачаници, од њеног оснивања 1997. па све до 2017. године. Одабрано је 27 радова, из збирке од преко 300 дела, који представљају поетички пресек и основне одлике косовско-метохијског ликовног ентитета. Та посебност се критички уобличила у термину „Приштинска школа“.
Свако ново „ентитетско“ одређење, наравно, захтева дубљу теоријску интерпретацију и анализу од овог крајње скромног представљања генезе идеја и уметничке праксе стваралаца са Косова и Метохије, простора са елементарно угроженим цивилизацијским вредностима у дугом периоду. Управо та тескобна реалност, сукоби, колективни и индивидуални егзистенцијални страх, осећање празнине, недоумице и унутрашње дилеме, у корелацији са дубоком спознајом косовског етоса, као ретко где, овде су створили креативни однос уметника према простору и времену и њиховим изазовима, као и спрегу између бића ствараоца и бића завичаја.
Ипак, из општег контекста издвајају се индивидуалне особености, било да је реч о академском реализму, поетској, асоцијативној или класичној апстракцији, или о преовлађујућој поетици „новог“ експресионизма, у којој пулсира естетика етнографског ликовног језика и иконографије. Однос боје, цртежа и простора, једна је од главних одлика овог специфичног и аутентичног ликовног идентитета.
Опште мотивско опредељење и стваралачка оријентација уметника пониклих и сазрелих у Приштини (а потом и у северном делу Косовске Митровице, где је измештен Факултет уметности), јесте сама косовска земља, њен усуд, историјска вишеслојност, хронолошка дубина, богатство и различитост културних и етничких садржаја. У средишту тог поимања простора и времена је колективна драма у српског народа. Било да је тежиште исказа те драме на појавном свету и вези са реалним облицима, или у пулсацији микрокосмоса, приказаног модерним сликарским језиком, лишеног тешке дескрипције, елаборираног без патетике и идеализовања, ова мерила сопственог бића уметника на белини сликарског платна, творе низ узбудљивих визуелних докумената, које спаја један општи фон, једна нераскидива нит. То је нит о људима и стварима, о страху и нади, љубави и смрти, непристајању и немирењу. То је вапај, трзај, отпор времену у коме живимо. То је суштинска раван на којој је профилисана основна вертикала приштинске ликовне школе.
Њени актери одговарају на наметнуту суморну стварност, неизвесност и самовољно преузимају део личне и колективне одговорности за наше место и одређење према свету, макар свету уметности, коме као ствараоци припадају.
Небојша Јевтић, историчар уметности