Изложба Миљане Дунђерин „Ја сам са села“ већ самим називом алудира на најугроженију категорију жена. Ауторка изложбе поставља једноставно питање – ко то себи даје за право да удари камен међаш између урбаног и руралног. Она се јако провокативно, својим ликовним радовима пропраћеним подбадајућим, ироничним порукама, обраћа пре свега женама у урбаним срединама али и целом друштву, упирући једним прстом у оне које су најтише а највише имају права да дигну глас против угњетавања, док други прст забада директно у грло онима који све то виде и не предузимају ништа.
По којим то критеријумима се одређује да ли нешто има карактер урбаног или руралног?; зашто се прича о женским правима константно води управо у урбаним срединама, тамо где жене уопште нису угрожене? – пита се Дунђерин. Њена идеја је да скрене пажњу да жена у граду има парфем, има гардеробу, има високу штиклу, кожну ташну… Да скрене пажњу да није она та која је угрожена, већ да угрожена жена живи мало даље од нас.
Међутим, она ту не стаје. Она диже глас против „жена – пакетића“, скоцканих по искривљеним мерилима модне индустрије са свим њеним настраностима и деформитетима које велики део друштва поистовећује са феноменом урбаног. Зна се тачно како треба и физички и психички да изгледа ‘урбана, савремена жена’ и тај наметнути тренд је предмет њене критике.
Миљана Дунђерин се својим цртежима изругује целом савременом свету који под марком „урбано“ продаје све оно што је савремена жена кадра да плати – педантно исклесане психолошке профиле који се уклапају у друштвено прихватљиво, још педантније и прецизније одређене сразмере облина на њеном никада довољно лепом телу, изгарања на радном месту, беспрекорну контролу осећања уз неизбежни, професионални „хепи смајл“ од четворке до четворке. На њеним цртежима има места и за карикирање изванредног редитељског дара „урбане жене“, који у комбинацији са обавезном сценском шминком, спинује њених пар хиљада пратилаца на друштвеним мрежама –видите, ја сам срећна и успешна жена. Јер „урбана жена“ користи друштвене мреже.
На невероватно софистициран начин, Дунђерин зналачки подметнутим детаљима, само пажљивим посматрачима указује на још много друштвених проблема који стоје у директној пропорцији са проблемом сељанке на овом подручју.
Ивана Вановац