Стварање уметничког дела најупечатљивије је у социјално најтежим и духовно најнеиспуњенијим тренуцима. Користећи јаке контрасте и разбијену форму ауторке су покушале да мотивима цркава и манастира придодају временску узвишеност, Шекспирову трагичност и Милтоновску тајновитост.
Све те напуштене грађевине време је обојило патином. У интимности простора нигде нема човека у својој фигуралној појавности, али он постоји у ствараоцу и посматрачу. Управо та два човека доживљавају ликовне елементе: боју, облик, контраст, игру светлости и сенке, пастуозне наносе у светлу и лазуру, сивкасто плаве тонове у сенци из којих се шири мирис напуштених светиња.
Жицом у цртежу или својој појавности Булатовић и Тодић представиле су continuum између прошлости, садашњости и будућности. У централни план ставиле су јасне асоцијативне елементе које приказују садашњост и мистерију нама неизвесне и непознате будућности.